p

Sunday 16 December 2012

piano solo by tsegue maryam guebrou

curlylab na modi za poneti
21|12|2012 - 23|12|2012
od 17 do 22h

vidimo se

blizu, odmah tu

krenem oko ponoći u šetnju, iz cvijićeve ka bulevaru, kroz starine novaka pa desno. Nastavim do skupštine pa dalje, preko terazija kroz knez mihailovu do kalemegdana i spustim se do save, preplivam je i nastavim da hodam, mokar.

pored solitera, tržnih centara i poslovnih zgrada, kroz parkove, preko livada pa auto-putem, kroz njive i voćnjake, kroz nečija dvorišta. i dalje preko mađarske u austriju i nemačku, skrenem levo u holandiju i kroz dansku stignem do okeana.

tamo malo sednem, popušim pljugu i mislim se kako dalje. onda nešto upecam, to pojedem i kažem sebi – daleko si stigao, tokine, ali morao bi da kreneš dalje. nađem neke da me voze na brodu, i radim da bi mi dali da plovim i da jedem. radim proste poslove, perem nešto, čistim, nosim. pa se iskrcam na islandu.

tamo upoznam nekog tipa što prodaje točkove za bicikle i španuje rekete za tenis. zgotivim se strašno s njim i ostanem tamo nemam pojma, neko vreme, prodajem i španujem. onda krenem dalje, iskusno radim proste poslove na brodu i iskrcam se u novoj skotskoj, prepešačim do aljaske i smrznem se ko... onda ubijem slučajno jednu foku i zato slučajno preživim i neki eskimi me prime da živim s njima neko vreme.
jedemo sirove foke i svežu ribu i nema povrća i loše mi je od toga. onda me izbace jer mi je stalno hladno i ne prija mi da jedem te foke i navikao sam na svinje i piliće, pa me odbace do civilizacije, a meni je i dalje muka od zime i krenem na jug. ukradem bicikl, i vozim i vozim i vozim i stignem u kolumbiju. tamo s onim indijancima i prodavcima droge uđem u neku kombinaciju i dobro živim dosta dugo. imam herca i gotive me, ali provalim da neću još dugo pa krenem dalje, da tražim brod, normalno.

na brodu postanem šef perača i nosača i čistača, onako iskusan. izađem u liberiji, odem u šetnju i zgotivim se s lavovima i s antilopama, aligatorima i majmunima, i na kraju stignem u maroko, sve peške. u marakešu sednem na jedan krov, jedem sušene urme i kažem sebi – daleko si stigao, tokine, ali moraš dalje.kao kralj čistača i nosača i perača uz ovacije se iskrcam ulisabonu, i preko madrida svratim u barselonu, opet sve peške. tamo malo učestvujem u svemu što me interesuje, pa malo i u onome što me ne interesuje, pa malo robijam i na kraju me nekako puste u francusku.

tamo se nađem s lakijem u grenoblu, malo skijamo i on me odbaci do barija gde jednom super tipu što ima gliser ispričam šta sam sve radio i on me preveze do bara, a da nisam ni čistio ni prao ni nosio. stopiram do beograda, izbace me na medaku i onda se kroz vojislava ilića i još neke ulice dokopam dimitrija tucovića, i tu sam opet, u cvijićevoj, odem kući i i taman je pola 9 ujutru, vreme da vozim ženu na posao.

ona me pita – je l’ si bio daleko? ja kažem – ma jok. blizu, odmah tu.

ivan tokin